“Sujeta, moj omiljeni greh”

“Sujeta, moj omiljeni greh”, rekao je Al Paćino ovu čuvenu rečenicu u filmu “Đavolov advokat”.

A šta je zapravo sujeta?

Đavolja rabota ili samo još jedna u nizu slabosti toliko običnih, i zapravo toliko ljudskih?

Postoji jedna stara narodna mudrost koja kaže: “Ko se hvali, sam se kvari”…

Da li je to zaista tako, ili sam ja možda u zabludi i "vozim u kontra smeru"???

U današnjoj eri mediokriteta, ti isti toliko čeznu da istaknu svoju “neprevaziđenu” lepotu, pamet, talenat, i naravno, ”beskrajno dobre ljudske osobine” ... da ne pominjem tek "profesionalne" kvalitete, mendžerske diplome i završene kurseve i "radionice" koječega - a zapravo ničega.

Nisu to više samo pojedinačni slučajevi, već je sujeta postala gotovo globalni sociološki fenomen. Ona je, čini se svuda oko nas.

Stara koliko je sveta i veka - od mita o lepom i samoljubivom Narcisu,  do savremenog doba i starleta sa foto-šopiranim sličicama na društvenim mrežama...svaka sa po jednom diplomicom privatnoga univerziteta nepoznate licence i porekla.  

Poprimala je sujeta samo različite oblike i danas je možete sresti na svim mestima od kancelarije do pijace.

Sublimacija gordosti, samoljublja, i brda nagomilanih kompleksa koje ti isti vuku još iz detinjstva praveći se da ih ne poseduju i misleći da se to ne primećuje.

Slast za Ego, i otrov za dušu.

Neću tu mimoići ni sebe, pa tako možete zaključiti da sam ovo i napisala baš zbog sujete :)

Međutim, ono što mene kopka, jeste da li je sujeta pokretačka ili destruktivna osobina, ili možda pomalo od obe varijante?!

Ako se radi o ovoj drugoj opciji, pitam se gde se nalazi  granica… ta “ivica” na kojoj lebdimo između ambicije i samouništenja?

Mnogi će se, čitajući ovo , ograditi rečima da nisu uopšte sujetni i da nemaju taj problem, ili pak da su sujetni u granicama normale.

Istina ili laž?

Oni koji malo bolje poznaju ljudsku prirodu, kažu da smo svi sujetni u manjoj ili većoj meri. Međutim, osnovno pitanje je kako tu našu sujetu ispoljavamo…

Diskretno ili agresivno?

Poznajem neke izrazito sujetne osobe, i mogu da kažem da čak i ja ovako jezičava ponekad ostanem bez teksta, zapanjena njihovim neverovatnim porivom da o sebi misle samo u superlativu i da nekako, po default-u očekuju da ih i ostatak sveta posmatra kroz tu prizmu. štaviše...oni se kao takvi i sami nameću. 

Fascinantno ili alarmantno?!

I na kraju, šta nam je činiti? I kako se izlečiti od jedne od iskonskih ljudskih boljki?

Sasvim je sigurna tvrdnja da niko nije savršen, pa zato svi u manjoj ili većoj meri nosimo neke maske koje imaju taj čudesan efekat da nas okolina vidi drugačijim od onog što jesmo - uglavnom boljim, lepšim, pametnijim, uspešnijim.

Ipak, problem je u tome što su mnogima njihove maske već dobrano srasle za lice,

pa u nemogućnosti da ih skinu više i nisu načisto sami sa sobom ko su i šta su.

Šta je rešenje? Amputacija sujete iz našeg sistema?!

Nemoguća misija.

Srbi su generalno narod koji voli da se pokaže, prikaže i dokaže.  Sebe smo najbolje opisali i opevali u desetercu, a o dokazivanju i prikazivanju nemojmo ni da govorimo. Parmetri bogatsva i uspeha, inventivnosti i dobrog ukusa, vrcaju nam sa svih strana. Dovoljno je da otvorite dnevnu štampu. Smešno...i žalosno.

Možda bismo zato trebali da shvatimo da odricanje od sujete ne znači nužno i ubistvo našeg karaktera, našeg pravog JA. Možda je suština samo u tome da ne činimo neke stvari samo zato da bismo se nekome dokazivali, već da "činjenjem" tom nekom dokažemo ko smo.

Ako bar za trenutak zanemarimo činjenicu da nam je neosporno veoma stalo do nekakvog “fake” imidža  i do toga “šta svet misli o nama”, možda bismo tada i uspeli da dosegnemo poetsku istinu koju je Cane iz Partibrejkersa tako lepo iskazao u stihu “ Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj”.

Mislite o tome...